Jurisprudencija2018-11-15T14:58:51+00:00

JURISPRUDENCIJA

Rosko Paund

Izdavač: CID – Podgorica
Format: 17×24 cm
Broj strana: 3 sv. (536; 684; 364 str.)
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrdi, šiven
Godina izdanja: 2000.
ISBN: 86-495-0166-4

CIJENA: 50,00€ + PDV 7%

ODLOMAK

ŠTA JE JURISPRUDENCIJA?

U najširem smislu jurisprudencija je pravna nauka. To je prvobitno i etimološko značenje ovog termina, a u skladu sa njegovom najboljom upotrebom u praksi. Postoje, međutim, još tri načina upotrebe ovog termina – dva su uglavnom opravdana, a treći nije ni najmanje.

1. Prvo značenje osobeno je za Englesku, britanske dominione i Sjedinjene Američke Države. Kako proučavanje prava kao takvog (tj. odvojeno od političke nauke i političke filozofije), počinje u Engleskoj i Americi sa Ostinom i njegovim delom „Određenje domena jurisprudencije“ (1832. godine), a kako je Ostinov metod bio isključivo analitički, uže značenje postalo je uobičajeno u zemljama engleskog govornog područja. Njime se podrazumeva da je pravo skup pojedinačnih prava i tih prava kao pravila, pa ta uža definicija određuje i uže granice pravne nauke. U užem smislu u kome su ovu reč koristili mnogi engleski autori, jurisprudencija bi se mogla nazvati „uporednom anatomijom razvijenih sistema prava“.

Holend (Holland) koristi ovaj termin u navedenom smislu kad definiše jurisprudenciju kao „formalnu nauku o pozitivnom pravu“. Ova definicija naslanja se na aristotelijansko razlikovanje sadržine i forme. Da upotrebimo starinsko poređenje — kovač ima u rukama sirovinu, supstancu, čelik, drvo. U svom umu ima zamisao, to jest sliku testere. Zatim oblikuje supstancu prema takvoj mentalnoj predstavi i tako daje supstanci oblik testere. Otuda i poslovica forma dat esse rei. Prema tome, rekavši da je jurisprudencija formalna nauka, Holend podrazumeva da se ona bavi sistemima pravnih propisa a ne pravnim propisima, tj. supstancom koja je oblikovana u tim sistemima. Ona ne kritikuje sadržinu korpusa prava izuzev ukoliko nije u skladu sa analitičkim sistemom. Ona uređuje i sistematizuje tu sadržinu. Pod „pozitivnim pravom“ on podrazumeva celinu pravnih propisa koji su se stekli kao merodavni pravni materijal za odlučivanje i kao autoritativni osnovi za predviđanje odluka u datom vremenu i datim mestima — a ne prihvaćene ideale pravnih sistema ili idealne propise koje bi mogli nametati ili na njih ukazivati filozofski, ekonomski ili sociološki razlozi.

To je jedna strana pravne nauke. Označiću je izrazom analitička jurisprudencija.

2. Drugi način na koji se ovaj termin koristi je francuski i, u izvesnoj meri, američki. Francuzi upotrebljavaju reč jurisprudence da bi označili sudsku praksu, tok odluka u sudovima, nasuprot zakonodavstvu i „doktrini“, tj. mišljenjima učenih komentatora. U civilističkoj teoriji oblika prava samo zakoni imaju punu važnost; jurisprudencija (tj. sudske odluke) i doktrina (tj. udžbenici prava) imaju samo savetodavnu vrednost. Međutim, ova koncepcija je ponešto izmenjena.

U Americi se reč jurisprudence koristila u određenoj meri u francuskom smislu. Tako se izraz equity jurisprudence, kojim se označavala praksa kod odlučivanja u anglo-američkim sudovima koji su primenjivali „načelo pravičnosti“, odomaćio i kroz klasično delo sudije Storija (Story).

3. Postepeno, i ne neprirodno, reč je počela da se koristi, uglavnom u Americi, kao višesložni sinonim za reč „pravo“.

Tako „medicinska jurisprudencija” označava pravne aspekte medicine ili pravo koje se odnosi na lekare ili je od interesa za njih; „zubarska jurisprudencija“ — pravo koje interesuje tu profesiju, „inženjerska“ — inženjere — i slični izrazi potpuno su neosnovani. Ipak, izraz „medicinska jurisprudencija“ je, više ili manje, stekao pravo građanstva…